<div dir="ltr">Ja sam sa šest godina (1958) sam išao u vrtić (tada smo ga zvali obdanište) od ugla Heinzelove i Zvonimirove do Tuškanca (7 tramvajskih stanica, pa 15 minuta šetnje do vrtića iznad Dubravkinog puta). Možda to nije bio čest slučaj ali me nitko nije spašavao kao izgubljeno dijete niti prijavljivao moje roditelje socijalnoj službi. Bila su to očito druga vremena.<div><br></div><div>Pozdrav, </div><div><br></div><div>Šika<br><div><br></div><div><br></div></div></div><div class="gmail_extra"><br><div class="gmail_quote">2018-08-03 12:32 GMT+02:00  <span dir="ltr"><<a href="mailto:dstanzer@pbf.hr" target="_blank">dstanzer@pbf.hr</a>></span>:<br><blockquote class="gmail_quote" style="margin:0 0 0 .8ex;border-left:1px #ccc solid;padding-left:1ex">Pozdrav svima,<br>
<br>
ovaj vrlo zanimljv tekst kojeg je kolega Petrić zadnjeg poslao, nagnao me je da se još jednom vratim na temu uspjeha učenika u školama i na eksterne faktore koji na taj veći ili manji uspjeh utječu. Jasno je da je škola temelj, u svakoj državi. No moja je ideja (samo ideja, a ne akademska tvrdnja) da na razliku između školskog uspjeha između raznih školskih sustava više utječu razlike u eksternim faktorima nego razlike u školskim sustavima samima po sebi. I da nikakve "revolucionarne reforme" samog školskog sustava neće riješiti stvar.<br>
<br>
Kao jedan od tih eksternih faktora spomenuo sam "život na tzv. pametnom telefonu" i sve strašne stvari koje on nosi, a imaju veze sa sposobnostima potrebnima za školski uspjeh, srednjim slojem i općim okruženjem.<br>
<br>
Drugi od tih eksternih faktora, za kojeg smatram da je za ono što čini razliku u uspjesima učenika važniji od samog školskog sustava, zbirno bih podveo pod kapu problema "kulture (ne)odgovornosti pojedinca". Tekst kojeg je postao kolega Petrić podsjetio me je na vrlo tvrdu činjenicu - školski uspjeh ovisi i o TRUDU učenika da taj uspjeh postignu. Nama u Hrvatskoj jako često takva jednostavna činjenica ostaje izvan vidokruga, svaki put kad za sve probleme (i stvarne i zamišljene) krivimo "nemotivirane i podplaćene učitelje", "neopremljene škole", "zastarjele progame" i slične stvari. A u onim rijetkim slučajevima kad se uopće dotaknemo motivacije učenika, opet se vraćamo isključivo na greške u sustavu školstva, smatrajući da dobri učitelji i dobri programi automatski dovode do motivacije učenika.<br>
Ja mislim da je to krivo. Uspjeh djece iz Azije (npr. na PISA testovima) vezan je uz činjenicu da ta djeca žive u kulturi u kojoj se cijeni osobni trud. Ako dijete ne uspije postići dobre rezultate, to kod njih nije sramota učitelja i sustava, već osobna sramota učenika i roditelja. Ta djeca su, tamo možda i pretjerano, naučena na to da ulažu maksimalne osobne napoore da uspiju. Meni se čini da bi takva djeca, s takvim okruženjem i stavovima, uspjela u bilo kojem normalnom sustavu školstva (pa i hrvatskom), nevezano uz "motivaciju učitelja" ili "e-learning". Na to me navodi i tekst kojeg je kolega Petrić postao.<br>
<br>
Ispričat ću vam par scena iz Finske, pa se vraćam na poantu:<br>
<br>
SCENA 1: Prolazim pored dječijeg igrališta u Helsinkiju. Ograđeno, uredno, lijepo (tobogani, ljuljačke i sl). Na igralištu dvije mlade "tete" i cca 20-30 djece od cca 3-4 godine. Scena lijepa i univerzalna, kao i kod nas. Osim jednog detalja, kojeg postajem svjestan tek naknadno - ne čujem zvuk! Velika količina djece na tom igralištu ne proizvodi zvukove, nema "cijukanja" na koja sam naviknut. Djeca se ne svađaju oko prioriteta u redu za tobogan, ne gađaju se pijeskom u pješčaniku, ne tužakaju se "tetama", ne piški im ne niti ne kaki.<br>
<br>
SCENA 2: Majka ulazi u gradski autobus s dječakom od cca 2-3 godine i djevojčicom od cca 1-2 godine. Dječačić plače. Majka mu hladno kaže neka stane u kut s druge strane autobusa. Dječak odlazi i staje u kut. Majka s djevojčicom stoji daleko od toga, gleda kroz prozor okrenuta leđima od dječaka. Gledam majku - niti jedan mišić na licu joj se ne miče, potpuno je hladna. Niti jedan Finac u autobusu se ničemu ne čudi, uopće ne obraćaju pažnju na scenu. Ne suosjećaju s dječačićem. Dječačić otplače svoje i smiruje se. Čitavu vožnju se majka i dječačić odvoze u tim pozicijama.<br>
<br>
SCENA 3: Vozim se međugradskim busom iz Jyvaskille u jedno selo, također u srednjoj Finskoj. Nepregledno prostranstvo šuma i jezera. Bus staje na stanicama usred ničega, doslovno u šumi. Na tim stanicama iz busa izlaze i u njega ulaze PREDPUBERTETSKA, PA ČAK I PREDŠKOLSKA DJECA , BEZ RODITELJA!!! Npr. bus staje usred šume, 10 km od grada, u bus ulazi dječak od 7 godina i za ruku vodi sestricu od 4 godine. Ulaze, u tišini pružaju novac vozaču, on im u tišini daje karte, djeca sjedaju u bus i voze se. Na jednoj vožnji takvih scena vidim 10-tak, u busu bar 30% putnika čine djeca bez pratnje roditelja. Ponavljam: na međugradskoj liniji. I, slično kao i s igralištem, nema zvuka. Djeca se ne smiju, ne hihoću, ne cendraju, ne svađaju se. Ništa. Ozbiljna djeca. Ulaze i izlaze iz busa izvan grada, usred šume. A mnoga od njih još nisu ni ušla u školski sustav, dakle nije škola zaslužna za to.<br>
<br>
Zamislite istu situaciju u Hrvatskoj: međugradski bus od Rijeke do Ogulina, u busu su mala djeca sama, na stanici (prijevoju) Gornje Jelenje, usred ničega, izlazi 7-godišnji dječak sa sestricom i odlazi u šumu. Možete li to zamisliti? Ja ne mogu. Mislim da bi kod nas vozač spriječio dijete u izlasku, a roditelji završili na razgovoru u centru za socijalni rad.<br>
<br>
Vraćam se na poantu. U Hrvatskoj živimo u općoj kulturi vlastite neodgovornosti. Za sve je uvijek kriv sustav (država, krivi zakoni, škola, zdravstvo, porezi...), a za ništa nije kriv ili odgovoran pojedinac. Djeca se odgajaju po pedocentričnoj ideologiji, po kojoj je ljubav prema djetetu proporcionalna količini odgovornosti koje ćemo sa djeteta SKINUTI. Smatra se normalnim i poželjnim dijete što dulje amnestirati od odgovornosti, sve njegove krivice prebaciti na nekog drugog (npr. na školu i učitelje), sve njegove obveze odraditi umjesto njega (npr. lektire, zadaće...). Isti princip vrijedi i za roditelje. Mediji godinama (desetljećima) populistički podilaze pojedincima i odgovornost građana prebacuju na sustav, državu. Desetljećima živimo u MEDIJSKI PROPAGIRANOJ defetističkoj amnestiji pojedinca i općoj pljuvačini države i sustava. Smatra se da "kod nas ništa ne može uspijeti, nema se smisla niti truditi". "Poduzetnik ne može zaraditi zbog države i poreza", "pacijent ne može biti zdrav zbog lošeg zdravstvenog sustava", a "učenik ne može uspjeti zbog loših učitelja i zastarjelih programa". Pa onda, shodno toj prebačenoj odgovornosti, pojedinac niti ne kreće u poduzetništvo (osim uz "prevaru" sustava), jer se "ionako u ovoj državi ne može uspjeti". Pojedinac niti ne brine za svoje zdravlje (puši, jede nezdravo, ne kreće se, pije..), jer je za njegovo nezdravlje kriv "loš zdravstveni sustav". A učenik se niti ne trudi, jer "zašto da se i trudi, kad su za njegov neuspjeh krivi loši učitelji i zastarjeli školski programi". Takve ideje o neodgovornosti pojedinca, desetljećima do pojedinaca dolaze iz medija. (digresija: a sindikati se takvim idejama ne suprostavljaju). Za to vrijeme, u finskim i azijatskim medijima uopće nema skidanja odgovornosti s pojedinca, ne pljuju se vlastiti sustavi, ne vlada opći defetizam, roditelji ne skidaju odgovornost niti sa sebe niti sa svoje djece. Tamo se zna da su za uspjeh učenika svi odgovorni, zajedno. Svaki sa svojim komadom odgovornosti. Tamo se djeca od malih nogu uče da su saama odgovorna za svoj uspjeh. Osim toga, tamo se širi ideja da ima smisla učiti, da će svakome biti bolje u životu ako u školi bude više učio. Vidite li vi takvu opću motivaciju u Hrvatskoj (osim kod elite, koja motivaciju učenja povezuje s odlaskom u inozemstvo)?<br>
<br>
Volio bih kad bi bio moguć nekakav STEM-ovski eksperiment, u kojem bi se točno definirali svi važni faktori, planom eksperimenta napravila njihova "križaljka", pa na kraju dobili relevantni rezultati. Da se naprave statistički relevantne grupe učenika, Hrvata, Azijata i Finaca, koji bi živjeli u sva tri medijska okruženja, odgajani od roditelja i društava sa sva 3 načina shvaćanja odgovornosti, da se ta djeca školuju u sva tri postojeća školska sustava. Jasno je da je takvo istraživanje nemoguće. Ali u hipotetskoj situaciji mogućeg, čini mi se da bi naše priče o "kredi i ploči", "potplaćenim i nemotiviranim učiteljima" i "lošim i zastarjelim programima" malo pale u drugi plan (iako u manjoj mjeri stoje), a da bi se možda iznenadili s "ponderom" kojeg nose eksterni faktori. Između ostalih i mediji, opći defetizam i kultura neodgovornosti pojedinca za svoj vlastiti uspjeh i život.<br>
<br>
Ugodan odmor svima!<br>
<br>
Damir<br>
<br>
PS: pazite se sunca, vi ste odgovorni za svoje zdravlje (a ne sustav)! ;)<br>
______________________________<wbr>_________________<br>
Rasprave mailing list<br>
<a href="mailto:Rasprave@sindikat.nsz.hr" target="_blank">Rasprave@sindikat.nsz.hr</a><br>
<a href="http://www.nsz.hr/cgi-bin/mailman/listinfo/rasprave" rel="noreferrer" target="_blank">http://www.nsz.hr/cgi-bin/mail<wbr>man/listinfo/rasprave</a><br>
</blockquote></div><br></div>